RADOŠ BAJIĆ: Ruska mafija je pokušala da me ubije

FOTO: Promo RTS

Podeli vest!

Danas, posle skoro dve decenije, teško mi je da poverujem da sam realno bio u takvoj opasnosti. Ostao sam živ isključivo zbog toga što sam bio ludo hrabar.

 

Glumac i reditelj Radoš Bajić naredne godine obradovaće nas novim filmom i serijom “Heroji Halijarda”. Međutim, do kraja godine biće objavljena u izdanju “Službenog glasnika” njegova autobiografija, a Kurir je ekskluzivno dobio priliku da zaviri u ovaj rukopis u nastajanju.

 

– Kao ni svaki živi stvor, ni ja ne znam šta me čeka u budućnosti koja je preda mnom. Jedino što znam je da će trajati mnogo kraće od života koji je iza mene. Takođe znam da je za šest i kusur decenija života, koliko sam pregurao, u ličnom i profesionalnom smislu ubedljivo najteži period mog života razdoblje od 1996. do 2006. godine. Decenija pakla, izgona iz profesije, neizvesnosti, poslovnih sunovrata, strahova i velike bitke za opstanak moje porodice, u čijem središtu je bila borba za ozdravljenje moje supruge Milene, koja se u septembru 1995. suočila s karcinomom dojke i neizvesnim životnim perspektivama. Početkom 1996. u najboljem životnom dobu za svakog čoveka, sa 43 godine, prav, zdrav i u najboljim godinama, sa zavidnim opusom od preko 80 uloga na filmu i televiziji, odlučujem da zauvek napustim profesiju i posao kojim sam se bavio, a koji u godinama razaranja, opšte propasti i raspada Jugoslavije, ratova, bede, siromaštva, strašnih socijalno-društvenih razlika, NATO bombardovanja, pada Miloševića i promena vlasti nikome nije bio ni potreban, ni važan. Za moju takvu odluku imao sam i veoma jasan, nedvosmislen i direktan povod…

 

Put u Moskvu

Nažalost, kasno sam ukapirao fakat koji oduvek važi u trgovini s braćom Rusima, a koji je poražavajući. Da više od 70% prometa cementa, uglja, betonskog gvožđa, veštačkih đubriva i ostalih strateških sirovina koje Rusija izvozi i plasira po svetu kontroliše njihova mafija, koja je jedna od najmoćnijih i najstrašnijih u svetu. A poznato je da ruska mafija ne likvidira dužnike, nadzire ih, neguje, čuva i pritiska da bi kad-tad naplatila potraživanja. Ali zato, gotovo po pravilu, likvidira svoje poverioce. Zašto da nekome duguju više od pola miliona dolara, kad mogu da ga pošalju u večna lovišta – i duga više nema. Danas, posle skoro dve decenije – teško mi je da poverujem da sam realno bio u takvoj opasnosti. Poznavaoci prilika o pravilima i etičkim kodeksima ruske mafije me uveravaju da sam ostao živ isključivo zbog toga što sam bio ludo hrabar. Usudio sam se da sednem u avion i odem u Moskvu, da se raspitam “gde je moja roba i gde su moje pare”. Danas znam da sam bio opserviran od operativaca FSB (Federalna služba bezbednosti), ali su me videli i bosovi mafije koji su zapravo bili moji pravi partneri, a da ja o tome nisam imao ni pojma. Od dve mogućnosti – da me likvidiraju u njihovom dvorištu ili da me trajno ostave na miru, oni su se, srećom, odlučili za ovo drugo.

 

Izvor: Kurir.rs